Драгољуб Ђуровић - Ћуша, Стари Бор - сећања, 1 и 2



Преузето из Бележнице бр. 17

 

Почећу са Бор-селом, од кога је у Бору све и почело. Нажалост, ово Бор-село више не постоји, прогутао га је рудник по којем је Бор и забележен, овакав какав је данас…

Долазећи кривудавим путем, из правца села Велики Кривељ (некада је Бор био заселак Великог Кривеља), наилази се прво на „борско старо гробље“. Недалеко од овог гробља, са леве стране пута, постоји неколико кућа. У једној од ових кућа (најближа гробљу), живи породица неког Солдатовића званог „Солдат“. Када би, у то време, неко од старијих умро, говорили би: „Отишао је код Солдата“. До ове куће, у другој кући, живела је породица Брозовић, а до њих, у нешто већој кући, бројна породица Миличевић (један члан ове бројне породице је радио касније као професор на борском факултету). Ове куће налазиле су се на садашњој локацији „извозног окна“. Силазећи од гробља, према Борској реци, доста стрмим, сеоским путем, наилази се на први значајнији објекат (у оно време) – „Савину кафану“ (власник ове кафане, био је неки Сава Мирошевић, звани Сава „Мирош“). У ову кафану обично би свраћали сељани Великог Кривеља, приликом доласка и повратка из Бора. Нарочито је било доста посетилаца ове кафани, у време сахрана, наравно, приликом повратка са гробља. У то време није постојао превоз. На сахране се ишло искључиво пешице, превозили су се само мртви. У долини Борске реке, са њене леве стране, налазило се више сеоских кућа. Међу првим кућама, био је и један млин за млевење житарица (воде- ница). Власник ове воденице, била је нека Јерина. После низа кућа, са леве обала Борске реке, било је и неколико кућа и са десне обале. Након ових кућа, долазило се до зиданог моста са високом оградом од кованог гвожђа. За оне прилике, био је то леп мост. Преко моста долазило се до једног већег објекта (некада је то била основна школа). Од ових кућа, па до гробља, ишао је пут којим су се превозили мртви, пролазећи поред Солдатове куће. Са десне стране обале Борске реке, у њеном доњем току, налазило се неколико кућа са лепим баштама. На падини великог „јарка“, налазио се извор лепе питке воде. Током Борске реке, недалеко од некадашње основне школе, наилазило се на један мали, озидани, проточни базен. У овом базену би се деца, у топлим данима лета, купала. Надаље почиње власништво Француског друштва Борских рудника (ФДБР). Најистуренији објекат овог друштва према Борелу био је „барутни магацин“, укопан дубоко у подножје црвеног брда Тилва рош. Овај магацин чували су наоружани стражари. Прилаз „барутном магацину“ био је строго забрањен. Толико о кућама и другим објектима, у доњем сливу Борске реке, од Савине кафане, па низводно.
Од „Савине кафане“, према Бору, пут је водио преко дрвеног моста („Савина кафана“ је била на левој обали Борске реке). Ишло се узбрдо, веома стрмим и кривудавим путем. Изнад овог пута, на једном узвишењу, налазило се неколико кућа. Ту су живеле влашке породице. Изласком до равнијег дела пута, стизало се до наредног зиданог моста који је наткривао јарак. Овај мост је изграђен у самој кривини пута. Са десне стране овог моста, водио је путељак, у неколико појата, заосталих из времена када је Бор био заселак села Велики Кривељ. Идући преко овог моста, изнад пута, са десне стране, налазила се коларска радионица, а мало даље, у истој спратној згради, каменорезачка радионица. Од овог моста почиње гушће насељено Бор-село. Идући даље, са десне стране пута, наилази се на две зидане куће, власништво ФДБР- а. У једној од ових кућа становала је породица Гојка Радића, која се после Другог светског рата одселила у Београд. У овој породици живео је Вељко Радић, који је учествовао у рату. Пензионисан је као генералштабни пуковник. Други син Гојков, Александар – Саша, радио је у Београду, као карикатуриста. Такође у овим кућама станује породица Радета Огњановића. Ова породица спада у ред интелигентних радничких породица. Огњановићи су имали тоје деце: Данила, Милицу и Јовицу. Били су то добри људи. Идући даље десном страном пута, живи породица Туфегџић. Из ове породице (која је пореклом из села Велики Кривељ), син се школовао и завршио електротехнички факултет у Београду. Једно време био је технички директор Фабрике каблова у Светозареву (данас Јагодина). Настављајући десном страном пута, наилазимо на породичну кућу Вукашина Новаковића, некадашњег шефа смене у борској флотацији. У овој породици живе и деца, Матеја (Мата), који завршава медицински факултет у Београду и ради као лекар у Прокупљу. Био је изврсни фудбалер. Други брат, Сима, постаје кројач мушких одела, а трећи Вуле (и данас живи у Бору), био је привредни руководилац у радионици „Јаме“. У том низу је кућа у којој живи породица Косте Стојановића, опанчара (дошли су из Зајечара). Овај опанчар је познат по надимку „Жујка“. Имао је двоје деце, ћерку Љубицу и сина Љубомира. Љуба је рано напустио Бор и одселио се у Јагодину. Надаље наилази- мо на један „Подрум вина“, у којем је до јефтиног пића долазила „клијентела“ из Бор-села. Иза овог „подрума“, наилазимо на једну кривину пута, на којој је изграђена једна двоспратна кућа, у којој станују радници борског рудника. Ова кућа је власништво ФДБР-а. Настављајући даље, стижемо до једне веће зграде. Била је то трговина, или како су је називали „бакалница“. Ову „бакалницу“, држи у то време зајечарски трговац Алекса Стефановић (његов син Бане касније постаје познати борски фудбалер, а млађи син страда у борском руднику). У овој „бакалници“, у том периоду, ради и трговачки помоћник Никола Миладиновић, касније власник ове трговине (и данас живи у Бору, у позним је годинама). Настављајући десном страном, од поменуте „бакалнице“ наилази се на неколико башти и воћњака. Почиње нови успон овог пута (мислим да се ова улица називала Кривељски пут). После башти и воћњака, наилази се на један већи објекат, кафану „Југославија“. Власници ове кафане били су из породице Мусић. У овој кафани се повремено дешавају туче пијаних гостију. Кафане немају радно време, раде све док има гостију. Од ове кафане, пружа се већи празан простор, о којем ћу нешто касније. Враћајући се поново до „Савине кафане“ и прелазећи дрвени мост, преко Борске реке, са леве стране кривељског пута је све до другог моста амбис. На овом делу пута нема кућа. Али од зиданог моста, у кривини, наилазимо на прву кућу. То је за оне прилике већи стамбени објекат, који је поред подрума, приземља имао и спрат. Власник ове велике куће, био је Божа Међедовић – лиферант. Он је снабдевао рудник дрветом за подграду рудничких ходника. Једно време се бавио и набавком „штајерских“ коња, такође за потребе рудника. У то време, у борској јами, није било механизације, па су коњи вукли „композиције“ вагонета, на правцима борске јаме. У породици Боже Међедовића, била су три сина. Миша је, по завршетку Другог светског рата, био „командант места“, и касније је завршио Медицински факултет у Београду. Други син, Мија, учествовао је у Другом светм рату, у партизанима. Погинуо је пред крај рата. И трећи – Моца који је био активиста у Омладинском покрету. Идући даље, у поменутој кривини, налази се „задружна кафана“, а до ње задружна продавница и „Дом“. До задружне продавнице, поново једна двоспратница, у којој станују породице радника који раде у руднику. И ова зграда је власништво ФДБР-а. Идући даље левом страном овог Кривељског пута, наилази се на приземну кућу пекара Цветковића који је дошао из Књажевца. Из ове породице деца су била активна у политичком животу Бора. Најстарија ћерка рано умире. Син Душко бива убијен на Бањици у Другом светском рату, а ћерка Анђица, након Другог светског рата, постаје секретар СКОЈ- а у Бору. Следећа кућа је грнчарска радња и продавница тестија, ћупова и „тава“. Нешто даље је воскарска радионица, у којој се, поред свећа, продају и „лецедерски“ колачи. На крају леве стране Кривељског пута нема више кућа. Почиње велики рударски откоп који се назива „гропа“ (и данас постоји). На првој „етажи“ ове „гропе“, налазио се извор хладне и питке воде. Идући даље, пролазећи преко велике кривине, иде прав пут до старе православне цркве. У првом, нешто већем дворишту, пуном дрвећа, нарочито јоргована и дудова, смештена је црква са звоником. Ово двориште је посебно ограђено, унутар великог дворишта. Затим, ту се налази и једно мање двориште, ограђено оградом од кованог гвожђа. Унутар овог малог дворишта налазила се „спомен чесма“ палим војницима из овог краја у Првом светском рату. (Овај споменик и данас постоји иако је био често сељакан, не- што је оскрнављен. Последња локација овог споменика је у парку испред некадашње Борске банке, једине борске у историји Бора, ликвидиране на 100. годишњицу настанка борског рудника…) Даље од цркве су објекти који припадају руднику, односно ФДБР-у.

Од кафана „Југославија“ и „Два брата“ до кафане „Крајина“ је велика ледина, са стазом по средини. Негде на половини ове стазе налази се мали киоск Крсте Ристића – Македонца. У њему су се продавали дуван, папирићи, цигарете и новине. Крста „Македонац“ је имао три сина, најстарији је радио као машиновођа, средњи Петрун је био бравар, а најмлађи Данило је завршио факултет и радио је у Топионици као привредни руководилац. Са десне стране Кривељског пута, од кривине, где је зидани мост (код коларске радионице), налази се више сеоских приземних кућа. Изнад ових кућа почиње једна улица, паралелна са Кривељским путем, до раскрснице, изнад кафане „Југославија“. Овај део Бор-села, насељавају старе борске породице. Између осталих: Симоновићи, Џонићи, Ђурићи, Павловићи, Драгуловићи, Јаношевићи, Илићи и други. Ова уличица са своје десне стране има, такође, више кућа. Највећа је била кућа породице Пере Томића. У овој продици било је двоје деце, ћерка Марија и син Сава. У овом горњем делу Бор-села, живе породице Милић (деца Влада, Љуба, Мирјана и Марјан), затим Барбуловићи, Петровићи, било је и подстанара, Црнчевићи, Чоловићи, Кеченовићи, Лазићи, Бакрачи, Гушевци и други. Овде је живела и породица Мађаревић. Из ове породице је, поред осталих, и Петар Мађаревић (и данас живи у Бору), некадашњи првак света у падобранству, негде после Другог светског рата.
Ако се крене, из правца северног дела Бор-села, полази такође још једна улица, Северна улица. Са леве стране ове улице, на самом почетку, била је, у то време, чувена „подринска кухиња“ код Боре Васића – Подринца. У овој кухињи хранили су се рудари – самци. У њој се продавала храна само у „порцијама“. Ту није било места да гости седе, већ се храна односила кућама. Следећа већа кућа, такође са леве стране улице, била је опет кафана (мислим да се звала „Код Ргоћанина“). Испод ове улице је једна мала уличица. У овој улици, куће су биле само са десне стране. У првој кући, од раскрснице, наилази се на већу кућу, ту је била „Дарина кафана“. Власник ове кафане била је нека тетка Дара и њена ћерка Гина. Да би могле да излазе на крај са пијанцима, запослиле су неког Петра Бајковића који је радио код њих као келнер, али је више служио као избацивач пијанаца и оних који су правили неред у кафани. До ове кафане, налазила се кућа породице Грујаковић, то је била мала столарска радионица. У породици Грујаковић било је троје деце, син и две ћерке. Са овом кућом, била је спојена следећа кућа. У њој је била берберница „Код Стеве Брице (у овој кући живела је баба Мица, са ћерком Цветом и сином Стевом). Од ове куће, низбрдо, силазило се до Борске реке, односно до поменуте „Савине кафане“. Поново се вратимо на почетак Северне улице, код „подрињске кухиње“. Са десне стране ове улице, налазе се самачки станови, популарно названи „касарне“. У овом крају није било упутно замркнути, због честих туча. Туче су у овом карју биле сасвим природна појава. Идући даље, десном страном ове улице, наилази се на више сеоских кућа које се налазе на пади- ни брда. Од ових кућа долази се до једног великог јарка. Овај јарак је на једном делу попречног пута озидан, тако да се пут не прекида. Ту се налази велики плац са кућом породице Радуловић. Иза овог плаца налазе се куће породица Павловић, Матејић, Ћосић, Војиновић и других, али највећа кућа на том потезу је кућа породице Илић. Глава ове породице (веома бројне), био је Нака Илић, познати ковач. Имао је четири сина: Владу, Драгија, Здравка и Љубу и доста унучади. Изнад помоћне куће Илића, била је још једна кућа. Кућа је била на спрат, а власништво је предузимача Крсте Марковића. Десно су биле две куће руских емиграната Мојсија – молера и Антона – грађевинског бравара. Након ових кућа, на једном узвишењу, је вилика Основна школа, са помоћним просторијама и зградама. У овој школи, у то време, радили су као учитељи Божа и Вера Поповић (Божа је био управитељ школе), Видосава и Петар Мундрић, учитељица Милица Митровић и други. Ова школа је имала велико школско двориште ограђено дрвеним тарабама. Двориште се са своје северне стране, граничило са великим јарком (раније поменут). Са јужне стране је такође велики амбис, у чијем се дну налазила кућа поменутог Крсте Марковића. Изнад основне школе, или са западне стране, било је више приземних сеоских кућа. Са југозападне стране основне школе, водила је једна улица, која је служила школи за долазак ђака, а и за довоз огрева и других ствари потребних школи. Користиле су ову улицу и оне куће које су још од раније постојале изнад школе (о овој улици нешто касније). На улазној страни са јужне стране било је више кућа, али је посебно била важна чесма поодице Адамовић. Ова чесма је користила, како ђацима, тако и целом овом крају. Вратићемо се поново на „северне касарне“. Ако прођемо поред „подрињске кухиње“, видећемо са леве стране ове улице више приземних кућа, а нарочито од поменуте раскрснице. Идући даље том улицом и прелазећи јарак, долазимо до једне двоспратне зграде једне друге породице Илић. Ова породица је и власник већ поменуте кафане „Крајина“, која је одмах испод њихове стамбене зграде. Једна уличица пролази веома стрмо поред ових кућа и упаја се у Кривељски пут. Одмах испод „криве станице“, која служи за ремонтовање корпи, коришћених у ваздушном транспорту кречњака из Малог Кривеља за Топионицу Рудника. Мајстор за ремонтовање ових корпи је у то време био Крста Богдановић (из броне породице Богдановић из Великог Кривеља). Али пређимо на други део ове улице. Са десне стране „криве станице“ је стара зграда бивше Општине Бор, која је прерађена за четири породична стана. У овој згради, живели су у то предратно време, Ђуровићи (поред родитеља Андрије и Крстиње – Киће, била су присутна и деца, Драгуна – Маша, Драгутин – Муре, Драгољуб – Ћуша и Олга – Сека); друга по реду станова, била је рускоешка породица Умрихин (нису имали деце), касније се усељава породица Милета, која такође нема деце. У трећем стану (по реду) становала је руска породица Стратиј, у овој породици такође је било четворо деце (Вера, Василиј, Николај и Јелена) и четврта породица у овој згради су Балковићи. И у овој породици било је такође четворо деце (Павица, Иван, Вјекослав и Роберт). Свака породица је имала своје помоћне просторије и своју башту. Заједничко је било велико двориште. Изнад ових башти је неколико сеоских кућа. Међу овим породицама је и породица Адамовић са три сина. Ту се налази поменута чесма са хладном и питком водом. Изнад ових кућа је већ поменута улица која води према Основној школи, а изнад ове улице је велики руднички сењак. У сењаку је радило више радника у три смене. Имали су и машину за паковање сена или сламе. Изнад сењака је неколико приземних кућа, у којима поред осталих живи и породица Николић, са децом Даницом, Гијом и Николом. На крају, изнад ових кућа је тада познато брдо, које смо називали „Пирамида“.

Од „Пирамиде“ води стрма улица, све до црквеног дворишта и спаја се са „кривељским путем“. Уз сам „сењачки пут“, негде на половини пута, налази се веома велика кућа Симе Јовановића, веома богатог човека из Бора, коме је припадала половина Брестовачке бање. Сима Јовановић је више пута биран за председника Општине Бор. Јовановићи су били бројна породица. Било је доста деце деда Симиних унука (Симица, Момчило, Јелисавета, Јованка, Бојана, Дубравка, Душанка, Миодраг, Милена и Олга). Поред велике куће за становање, Јовановићи су имали више помоћних просторија. Преко улице је велики магацин за житарице („Симин млин“), а испод куће су имали пекару (у овој пекари је радио поменути пекар Цветковић). Испод „Симиног млина“ налазили су се, на великом простору, зидани објекти звани заједничким именом „штала“. У кругу „штале“ било је неколико стамбених кућа у којима су становали радници „штале“. Ове раднике називали су заједничким именом „шталци“. Шеф „штале“ био је неки Урош. У „шталу“ се улазило из два правца „сењачког пута“. Улазило се у „шталу“ преко једног моста. Испод зграда „штале“ је био празан простор – ледина, који се спајао са Кривељским путем. Преко Кривељског пута, налазило се веома велико црквено двориште. У овом дворишту је црква у којој је дуже време радио поп Андреја Ђорђевић, а његов поклисар и звонар био је Никола Црквењак, руски емигрант. Од капије овог црквеног дворишта, до цркве, стазе су биле поплочане, као и стаза око цркве и до звонаре. Од великог црквеног дворишта према истоку и југу, почињали су руднички објекти (електромашинска ра- дионица, „бургијара“, компресорска станица, „лампарија“ и извозно окно „Вајферт“). Кривељски пут, код „лампарије“, наткривао је надвожњак, преко којег су ишле корпе (жичара). Овим корпама – жичаром транспортовао се кречњак (топитељ) за топионицу рудника. Југоисточно од „штале“, налазили су се базени за хлађење компресорске воде и велико купатило за рударе. Са овим објектима рудника завршавам потез Бор-села.
Пропустио сам да опишем још један део Бор-села, што чиним овим путем. Од кафана „Југославија“ и „Два брата“ је велика ледина, све до кафане „Крајина“. Полазећи са десне стране од кафане „Југославија“, на укрштању стрме улице која иде од „северних касарни“ и паралелном уличицом са Кривељским путем, налази се, на самом углу велика кућа, са још већом баштом, неке Руже Владановић. (Кад јој је погинуо муж у борској јами, поново се удала, за познатог у то време, Николу, жандармеријског наредника.) Од ове куће иде једна узана улица. Са леве стране ове улице је поменута ледина, на којој је једини објекат киоск Крсте Македонца. Са десне стране ове улице, нижу се више кућа. Прва кућа у овом реду је кућа породице борског молера Станковића (у овој породици било је троје деце: Будимир, Даница и Слободан). Даље је велика двоспратна зграда, са становима за издавање, а одмах до ове куће је кућа неке Руже и Влајка Илића – шнајдера. Последња кућа у овом низу је поменута кафана „Крајина“. У подруму – сутерену ове зграде, била је тада позната поткивачка радионица код мајстора Рамбосека. Од ове куће, на даље, до надвожњака нема кућа, сем цркве са спомен-чесмом са леве стране Кривељског пута.
Тако сам ја запамтио Бор-село пред Други светски рат. Према овом виђењу, Бор-село се простирало од старог гробља, односно кафане Саве Мироша, до Сењачке улице, односно „штале“, а испод Кривељког пута, до цркве.
(у следећем броју Бележнице – Француска колонија)

 

 

Преузето из Бележнице бр. 18

 

У то време, тзв. Француска колонија је представљала најелитнији део старог Бора. Овај део Бора простирао се од поменуте „штале“, па до железничке „рампе“ где је пруга узаног колосека пресецала главну борску улицу, Нишку улицу. Овај део Бора је плански грађен, и изукрштан попречним улицама. И кроз овај део Бора пролазила је главна борска улица, али сада од завршетка „кривељског пута“, па до изласка из Бора, под именом Нишка улица (колико ме сећање служи). Ова улица пролази јужним делом Француске колоније. Са леве стране ове улице, почев од рудничке лампарије, налазе се рудничка постројења и разни објекти, и купатило за надзорно особље, све до једне благе кривине. Од ове кривине, такође са леве стране Нишке улице, налазе се три већа стамбена објекта. У првој кући живела је породица Уроша Белшана, пореклом Чеха. (У то време у Бору је живело више чешких породица.) Био је то руководилац електро одржавања рудничких постројења и електро радионице. Следећа зграда је била идентична згради у којој је становала породица Белшан. У овој згради становала је једна француска породица (мислим да се презивала Селис). У трећој згради у овом низу је нешто већи стамбени објекат са гаражом. (Мислим да је у њој становао инжењер Перус, управник Електромашинске радионице ФДБР-а – Француског друштва Борских рудника – сада Фабрика опреме и делова). Био је то један од угледнијих Француза који су тада живели у Бору. Ова три објекта и данас постоје, са својим помоћним зградама, али су доста руинирани. Идући даље, овом улицом, са леве стране, одваја се једна улица, такође лево која иде према „површинском копу“ и осталим објектима ФДБР-а (прелазећи преко једног надвожњака). Пре овог надвожњака, са десне стране пута, је тада позната „Симина кафана“ (и данас постоји, али у веома јадном стању). Изнад „Симине кафане“, преласком надвожњака, у кругу рудника, постоји више зграда за становање, званих „каменити квартири“ (овако су звани јер су изграђени од камена). Ако се вратимо „Симиној кафани“, видимо још две приземне куће за становање са помоћ- ним просторијама. У овим кућама станују породице Марић, Илић, једна словеначка и једна немачка породица. Након ових кућа, почињу индустријски објекти ФДБР-а (електромашинске радионице, сада ФОД). Вратимо се поново на главну улицу. Такође са леве стране ове улице је стандардно фудбалско игралиште (неограђено) и тениско игралиште, ограђено високом мрежастом оградом. После ових игралишта, поново лево, иде једна коса уличица (постоји и данас) и води према „Симиној кафани“. Од ових игралишта и косе уличице, идући левом страном, према железничкој „рампи“, налазе се објекти рудника. После „влашке буне“, овај део ФДБР-а, почев од стамбених објеката, код „Симине кафане“, па све до флотације, био је ограђен. Ограда је била од цигала, висине око 2 метра. На врху ограде, узидано је било стакло од поломљених флаша, а изнад овога на висини од једног метра, била је густо постављена бодљикава жица. Ова зидана ограда (подсећала је на чувени затвор „Алкатраз“), имала је на одређеним местима отворе са гвозденим капијама. Поред сваке капије, постојале су зидане стражарнице… Поново се вратимо на главну улицу. Од тениског игралишта, поменута је коса уличица, која је ишла према „Симиној кафани“. Такође је, из главне улице излазила још једна улица која је ишла према капији електромашинских радионица, и сада постоји (капија ФОД-а). Од ове улице, идући левом страном главне улице, па све до железничке „рампе“, поред описане зидане ограде, налазила се једна кућица, квадратног облика. У овој кућици су се ноћу налазили неки стражари. Ови стражари су били под командом неког полицијског чиновника Тимића. Од овог објекта, па све до железничке „рампе“ није било ниједног објекта са леве стране главне улице. Са десне стране, ове главне борске улице, почев од већ поменуте рудничке „лампарије“, налази се велико рударско купатило, са „белом и црном гардеробом“ рудара. Ово купатило је изграђено половином 30. година прошлог века. Купатило су могли да користе и остали становници Бора, али само у периоду ван смена рудара. Изнад овог купатила налазила се једна приземна кућа (некада магацин), у којој станују две рударске породице (једна од ових породица, мислим да се презивала Арсић). Преко пута ове куће, према југу, налазила су се три велика индустријска базена. У овим базенима, расхлађивала се вода која је хладила рудничке компресоре. У топлим базенима, деца су се купала и учила да пливају (без обзира што су били дубоки 3 метра, неки су се давили, а неки и удавили). Идући даље од ових базена, прелазећи једну попречну улицу, наилазимо на стамбене приземне куће, са верандама и помоћним просторијама. Ових кућа има више у низу. У њима станују рударске породице (Николић, Божин, Усеиновић). У наредној нешто већој кући са верандом, станује Риста Шаиновић са породицом (био је службеник у дирекцији ФДБР-а). На самом углу овог блока зграда је једна већа спратна зграда са помоћним просторијама и великим двориштем. Једно време у овој згради станује породица Француза Селиса (у Бору су радила двојица браће Селис). Касније, одласком Француза из Бора, у овој кући станује породица Радета Ђорђевића – „Рамоне“. У овој породици је било двоје деце, Коста и Славица. „Рамона“ је радио у борској јами, као рударски пословођа. Код ове куће је раскршће три улице. Једна стрма улица, долази са западне стране и уклапа се у раскрсницу из које настављају доња главна улица – Нишка и горња улица – Београдска. Са десне стране Нишке улице налази се киоск – трафика, затим празан простор, са багремовима и травњаком. Идући даље, овом улицом, наилазимо на једну повећу приземну кућу, са верандом, помоћним просторијама и великим двориштем. У овој кући станује управник флотације инжењер Хохњец (Словенац) са породицом. Пре њега, у овој кући је становала једна француска породица. Код ове куће, Нишка улица благо скреће у десно, правећи кривину. Даље, од ове кривине, са десне стране улице, наставља се, до Дирекције рудника, геометријски урађено насеље Француске колоније. То су приземне куће са верандама и помоћним просторијама са великим двориштима. У овим кућама станују француске породице и једна руска. То је породица Рига Де Кандије, у њој живе и деца Едуард, Теодор, Јулије, Олга и Ина (неки чланови ове породице и данас живе у Бору). До ове последње зграде у овом геометријском низу је једна попречна приземна зграда у којој живи послуга Француза Перуса, инжењера. Све ове куће раздвојене су попречним улицама које долазе са горње улице (Београдске). Свака од ових кућа била је одвојена оградом и поседовала је башту. Такође поседују помоћне просторије (шупе). Код последње попречне куће, у овом низу, а преко пута попречне улице, налази се Дирекција ФДБР-а (и данас постоји). Веома лепа, делимично камена зграда, са приземљем и спратом, као и подрумом, у којем је била архива ФДБР-а. Дирекција је била ограђена високом оградом према главној улици (Нишкој). То двориште Дирекције било је травнато и са доста дрвећа. Преко пута овог дворишта и главне улице је већ поменуто фудбалско и тениско игралиште. Идући даље, према железничкој „рампи“ наилазимо поново на више зграда у низу (мислим да их је било осам) у којима такође станују француске породице и понека српска и руска (Шаиновићи, Бркићи, Бркани, Тубељцов). Код последње куће у овом низу, пролази попречна Болничка улица која се спаја са главном борском улицом коју описујем. Такође, преко пута ове последње куће у низу је „француски магацин“ (продвница само за француске породице). У овом магацину продавала се различита прехрамбена роба. Преко пута „француског магацина“ је пруга узаног колосека која је раздвајала Француску колонију од Старе колоније и „вароши“. Поново се враћамо на раскрсницу, до куће у којој је касније живела породица Радета Ђорђевића – „Рамое“. Од ове куће, паралелно са главном Нишком улицом, иде Београдска улица. Ова улица је у то време најлепша у Бору. Од почетка ове улице, па до њеног завршетка (утапа се у попречну Болничку улицу), са леве и десне стране засађени су дивљи кестенови. (Тврди се да је дивљи кестен, поред багрема, најотпорнији на борски сумпорни дим.). Данас се ова улица зове Улица кестенова. Крећући овом улицом на самом почетку са леве стране, наилазимо на киоск (поменут нешто раније) у којем се продавала дневна штампа и дуван. Идући даље, пролазећи један парк, налазила се једна лепа једноспратна кућа са великим двориштем и помоћним зградама. Пре ове зграде, налазила се чесма са точком за извлачење воде. У овој улици било је више оваквих чесама. У већ описаној једноспратној кући живи једна француска породица. После ове зграде је низ од четири приземне куће са помоћним зградама и великим двориштима. У свакој од ових кућа станују по четири породице. Између ових кућа су попречне улице које се спајају са главном улицом. У почетку Београдске улице у описаној једноспратној кући, после ослобођења, било је смештено дечје обданиште, а касније ветеринарска станица. Ова кућа је касније, проширењем рудника, срушена. У низу од четири приземне куће, које иду до Дирекције ФДБР-а, у то време станују породице Крстовић, Алексе Македонца, Јанићијевићи, Нешићи, Марковићи и др. У овим породицама живе деца, Крстовићи Јованка и Љубинка, Алексина деца Љиља и син (не сећам се имена), Јанићијевићи (дечак, девојчица и још један дечак Јован), Нешићи, Божана и Мишко, други Нешићи, Биба и њена сестра, Марковићи, Јелена и Велимир и друга деца. Идући даље Београдском улицом, такође са леве стране, наилазимо на већ поменуту велику зграду, Дирекцију ФДБР-а. Улаз у зграду је урађен са великом капијом од кованог гвожђа. Око Дирекције је велико двориште. У јед ном делу овог дворишта налази се, у зиданој згради, рудничка телефонска централа (ради непрекидно и у време празника). Постоји у овом дворишту Дирекције још једна дугачка приземна зграда (после ослобођења, овде се налазила служба за запошљавање). Са обе стране Дирекције (северне и јужне) су попречне улице које су спајале Београдску и Нишку (главну улицу). После зграде Дирекције, такође са леве стране Београдске улице, поново је низ стамбених приземних зграда, са двориштима и помоћним зградама. Ових приземних кућа у низу је четири (или пет). И у овим кућама станују по четири породице (Ђуровићи, Николићи, Алексићи, француска породица Гизган, Станковићи и др.). Последња кућа у овом низу се налази на раскрсници Београдске и Болничке улице. Преко пута је приземна кућа у којој живе две породице, једна српска (Бркан) и једна руска. Поред ове куће пролази пруга узаног колосека. Поново смо на почетку Београдске улице (сада Улица кестенова). Идући од раскрснице, прва кућа са десне стране је приземна кућа са две веранде, помоћном зградом и великим двориштем. У овој кући станују две француске породице. У једној од ових породица живи девојка по имену Лисијен. Нешто даље у овој улици живи италијанска породица у којој живи момак по имену Бруно. Ово двоје младих се воле, како то и приличи младима. Међутим, родитељи и једне и друге породице не одобравају ову везу. Последица оваквог односа породица доводи до трагедије, сличне оној из италијанског града Вероне, која описује двоје младих и заљубљених, Ромеа и Јулију. И ова борска веза двоје младих и заљубљених се несрећно завршава. Бруно и Лисијен, под утиском тврдокорних одлука родитеља, одлучују да се убију. То чине у јесен 1938. године. Бор је осудио овакве одлуке родитеља. Лисијен и Бруно су сахрањени на старом борском гробљу. После овог случаја, ова француска, а и италијанска породица, напуштају Бор. Ово је само један од догађаја из прошлости старог Бора… Настављамо даље десном страном Београдске улице. Наилазимо на већу приземну кућу у којој живи поп Андреја Ђорђевић са породицом. И ова кућа има велико двориште, са помоћним зградама. Поп Андреја напушта Бор негде крајем 1939. године и одлази са породицом у Сокобању. Већ тада у Бор долази нови поп Милорад Стојановић, са породицом, родом из Андријевице у Црној Гори. Завршио је Богословски факултет у Призрену. Ванредно је студирао филозофију. Он са породицом станује у згради до нове цркве, која је изграђена за попове и њихове породице (о чему ћу писати нешто каније). Настављамо даље десном страном Београдске улице. Поново наилазимо на приземну зграду у којој станује једна француска породица и једна руска, грађевинског инђењера Ткаченко. У овом низу су још четири приземне куће са великим двориштима и помоћним зградама. У свакој од ових кућа станују по две породице, француске и италијанске (из једне од ових италијанских породица је и раније поменути Бруно). И овај низ кућа пресецају попречне улице које силазе до доње улице. Свака од ових кућа има по два дворишта, једно са уличне, а друго са задње стране, у којима се налазе помоћне зграде. У кућама француске колоније, нарочито где живе француске.

Наставтавак текста је у следећем документу





Овај документ је прегледан 764 пута.