ПОРТРЕТ ФОТОГРАФА: ЉУБОМИР МАРКОВ



Последњи фотограф и фото-репортер Колектива, Љубомир Марков (рођен 1951. у Српској Црњи) је, у извесном смислу, и портретиста својих колега, аутора које смо већ представили у оквиру циклуса „Портрет фотографа“. Марков се, међутим, налази на самом почетку наших досадашњих фотографских прича као стручни сарадник и пријатељ библиотеке, али и као несебични колекционар, дародавац и чувар визуелне историје Бора. Као јавни културни радник са искуством и визијом, током неизвесних времена транзиције и приватизације друштвене имовине, био је у сталном контакту са библиотекарима, подсећајући их на могућу судбину фото-документације редакције Колектива, уколико дође до приватизације РТБ-а. Његовом заслугом, саветима и залагањем, уз помоћ тадашњег руководства РТБ-а Бор, које је разумело важност очувања културног добра, сачуван је најважнији део индустриског наслеђа. Фото-документација РТБ-а Бор је, тако, постала основа свих даљих визуелних истраживања и ретроспективне набавке Завичајног одељења. У томе је, опет, највише помагао Љуба, пре свега као колекционар, поверивши библиотеци своју непроцењиву колекцију негатива и фотографија на чување и коришћење, али и као стручни сарадник и одличан познавалац усмене историје локалних фотографа. Негативи које је сачувао настајали су од 1903. до 2004, а међу њима су и непроцењиви негативи и фотографије из периода управе Француског друштва Борских рудника, Другог светског рата, али и ауторски негативи и фотографије, настајали од 1974. до 2004. који се, донекле, ослањају и на његову професију фото-репортера и професионалног локалног фотографа.  Приликом представљања овог стваралачког опуса, важно је да вам, колико је то могуће, дочарамо кључну карактеристику његовог ауторског рада, коју је и најтеже образложити – доследну слободу у приступу, изразу и примени фотографског умећа и знања, без обзира на то да ли ће у датом тренутку фотографија наћи своју примену, али са јасном свешћу да ће се забележити нешто што нико други неће, нешто што ће стрпљиво сачекати своју актуелизацију. Љубомир Марков је у Бор дошао 1973. На конкурс за фоторепортере Колектива пријавио се са још неколико колега. Добили су фото-апарате и задатак да искористе неколико снимака на негативу које ће, затим, оценити комисија. Аутентичне хронике почињу тако, одједном, без неког посебног увода: „Набасам, у Робну кућу, на одељење беле технике, на рударе са шлемовима и блатњавим чизмама, купују плоче. И то је то.“ Готово да можемо видети ту фотографију, иако још увек нисмо нашли тај снимак на негативима – бујица или струја кадрова, стотинки, часова, дана, деценија, цео један век одржава нас на површини савремености, стварности, преданог фотографског рада.  Од 1974. Љубомир Марков постаје стални члан редакције и фоторепортер Колектива. Ради заједно са Драгољубом Митићем и, од 1989, Бајрамом Салијевићем, који се тада вратио из редакције Тимока. Његова пажња континуирано је усмерена ка индустријској фотографији, њеним професионалним изазовима и ризицима, јер разуме да вођењем фото-документације једног индустријског гиганта одржава у животу историју и одговорно замишља заједничку будућност. Колико фотографише, толико и истражује историју Бора. Учествује у уређивачким одборима више монографских издања и часописа. Примењену индустријску фотографију доводи до изражаја беспрекорном припремом на дијапозитивима, контролом штампе и савршеним колорима у илустрованом часопису Бакар. Активно учествује у раду Фото-клуба Бор и излаже на групним изложбама клуба, од оснивања. Систематично бележи еколошка истраживања, модернизацију производње, иновације у раду, ремонте рударских и металуршких постројења, документује критичне тачке застареле инфраструктуре. Самостално излаже серије фотографија о Борској реци, избеглицама, НАТО бомбардовању. Своје интересовање, у смислу најчешћих мотива и композиција кадрова, сублимирао је кроз лично искуство, али и искуства колега и претходника које у свакој прилици са поштовањем помиње, тако да, у односу на своје претходнике и савременике, Љубомир догађајима прилази ближе и разумева важност бележења и шири контекст репортажне фотографије, знајући да у датим друштвенополитичким околностима оне неће наћи место у јавности, али да ће свакако бити ретко сведочанство у будућности. У том смислу, неизмерно су важне фотографије које је урадио током деведесетих година двадесетог века, иако је знао да као такве неће бити објављене. Сада, са одређеном временском дистанцом, након скенирања негитива, схватамо да су то, очигледно, проживљене ситуације, са намером овековечене; то су кадрови којих се сећамо, мада у медијима често нисмо могли да их видимо. Схватамо да смо то ми у редовима за бензин, међу празним рафовима продавница, са штрајкачима током њихових јавних протеста, у препуним чекаоницама Дома здравља или на избору за мис. Хронике почињу и одржавају се баш тако како нам то Љубомир показује, својим примером, указујући нам и на то да нама савремену културу не истражујемо довољно, не вреднујемо рад својих савременика, као и на то да цивилизацијске тековине попут солидарности, удруженог рада и очувања јавног добра неповратно пролазе поред нас, док са лажним интересовањем трепћемо пред животом. 

Драган Стојменовић                           





Овај документ је прегледан 108 пута.