Тамаш Чаподи (Csapody Tamás) Од Бора до Сомбатхеља (Szombathely): сажетак



 

Током Другог светског рата, око 6000 радних обвезника доведено је у србијански Бор. На основу мађарско-немачког споразума, сврстани су у две велике групе. 94% радника представљала су лица која су потпадала под закон о јеврејским лицима. Прва група од 3000 јеврејских присилних радника депортованих 1943. године састојала се од обвезника прикупљених и сврстаних у одреде са целе територије државе. У ову групу стављени су осуђеници који су одбили војну обавезу, Јеховини сведоци, адвентисти (szombatisták) и назарени. Припадници мањих верских заједница бројали су око 200 чланова. До југословенско-румунско-бугарске границе, радне обвезнике транспортовали су воденим путем да би затим били возом пребачени у брдовите пределе где се налазио Бор. Ту су смештени у централни логор Берлин и распоређени на послове рудара. За време немачке окупације борски рудници су задовољавали половину немачких потреба за рудом бакра и четвртину потреба за бакром.

Након окупације Мађарске дошло је до транспорта друге групе радних обвезника. У тој групи, који су транспортовали возом, били су већином млади јеврејски радни обвезници из Будимпеште, Јасберења и Ваца. Међу њима били су и: Пал Јустуш (Justus Bernát Pál), политичар Демократско-социјалне партије, Ђерђ Г. Кардош (Kardos G. György), писац и Миклош Радноти (Radnóti Miklós), песник. Њих су сместили у планинама на територији српских Карпата, у мање радне логоре. Задатак им је био изградња ускотрачне пруге.

Заједно са више десетина хиљада принудних радника и ратних заробљеника Босанаца, Француза, Грка, Пољака, Италијана, Руса, Румуна, Срба, мађарски принудни радници су радили као робови на експлоатацији рудника које су Немци присвојили за време окупације. У околини Бора, под мађарском војном командом било је укупно девет радних логора. Послове и рад надгледала је немачка војна служба Организација Тод (Organisation Todt). Рад се обављао под веома тешким условима, неповољним за здравље. Строже казне и још тежи радни услови уследили су због заоштравања ратне ситуације и јачања партизанских формација. У то време, због покушаја бекства, новоименовани потпуковник Еде Марањи (Marányi Ede) погубио је два јеврејска принудна радника. Он је наредио да се свакодневно кажњава везивањем, које проузрокује несносни бол, као и обавезу ношења жуте звезде. За време принудног рада у Бору умрло је, од болести и несрећних случајева, педесетак обвезника. Затварањем радних логора потпуковник Еде Марањи наредио је да немачки војници погубе 23 логораша. (Резиме у вези историје борских принудних радника: 1. поглавље.)

 Крајем августа 1944. затварају се логори за принудни рад. Радни обвезници мађарске националности, њих 3000, прекомандованису у Бор. Покрет ка Мађарској одређен је у две групе. Једна група од 3200 радника кренула је пешке, 17. септембра 1944. а састојала се од јевреја и припадника мањих верских заједница. Више њих успело је да побегне у српским планинама док су реформски  адвентисти тек пред Београдом успели побећи. Веће губитке колона је претрпела код банатске Дебељаче (133 човека), код бачванске Црвенке (800-1000 лица) и на путу имеђу Црвенке и Сомбора (око 400 логораша). Та убиства извршавала је немачка војска уз помоћ мађарских предводника.

Заостале радне обвезнике у Банату убили су на деоници пута поред Дебељаче, код Јабуке, 1. и 2. октобра 1944. Ту су их локални припадници Дојче Милит (Deutsche Militz) стрељали на обали Тамиша. Само је једна особа, Илеш Малек (Malek Illés),успео да побегне. Након ослобођења он је означио место масакра. Утврђивањем простора масовног убиства, ексхумација је извршена између 21. и 26. јануара 1945. Том приликом, ексхумирана су 133 јеврејска лица, која су потом поново сахрањена. (У књизи се посебно поглавље односи на стрељане и поново сахрањене радне обвезнике код Дебељаче: 2. поглавље.)

После банатског марша принудни радници су стигли у бачванску Црвенку. Ту су,после масовног стрељања, борски принудни радници подељени у три групе. Јеврејски обвезници су уз пратњу немачких, хрватских и босанских СС војника кренули кроз Сомбор за Бају, односно, Мохач. Тада већ осетно смањени контингент од око 1500 принудних радника предали су мађарским војницима који су их возом пребацили у логор Аеродром (Reptér) код Сенткираљсабадја (Szentkirályszabadja). У исто време, из Црвенке преко Сомбора и Кишкунхалаша (Kiskunhalas) стижу чланови малих верских заједница, као и борски принудни радници.

Код Сенткираљсабадја (Сзенткирáлyсзабадја) борске принудне раднике поново су разделили у три групе и тако их натерали да крену даље. Крајем октобра и почетком новембра одређен је полазак за Јеврејске принудне раднике у правцу Хеђешхалом (Hegyeshalom). Највећи губитак задунавска колона претрпела је код Абде (Abda). Оружана пратња (keretlegénység) која их је пратила из Бора, на обали потока Рабца (Rábca) стрељала је 22 јевреја. Претпоставља се да се међу њима налазио и песник Миклош Радноти. У месту Зурдор у Аустрији, борске принудне раднике, а са њима и остале мађарске принудне раднике, сместили су у вагоне, те их пребацили у разне концентрационе логоре. Смештени су у сабирне логоре Шасенхаус (Sachsenhausen) и Флошенбург (Flossenburg). Свега њих око 500 је преживео холокауст.

У логору Аеродром, осим припадника борских принудних радника, налазили су се и политички осуђеници,а и припадници мањих верских заједница. Најугроженији, како ментално тако и физички, били су припадници борских логора. Не само у Бору, него и у том логору, Еде Марањи је био немилосрдан према принудним радницима. Није дозвољавао да се болесни преместе у болницу, а на крадљивце кромпира пуцало се из оружја. Рањеници су првобитно смештени у логорску санитарну бараку да би тек након шест дана били премештени у градску болницу. Укупно осам људи из борског контигента је умрло у логору Аеродром. О њима постоји евиденција у градској матичној канцеларији, али њихови гробови нису обележени. (Посебно поглавље бави се крађом кромпира у Сенткираљсабадја (Szentkirályszabadja): 3. поглавље)

Остатак од око 80 припадника борских принудних радника смештен је у логор Аеродром (Reptér). То су били већином болесни и изнемогли од напорног пешачења, а помирили су се и са судбином да могу бити чак и стрељани. Одласком потпуковника Марањиа, њихова ситуација се мало побољшала. Доласком новог командног особља а и одласком друге групе затвореника, најугроженији болесници су одмах превезени на болничко лечење. Од јеврејских принудних радника највећи број смештен је у болницу 4. и 10. новембра 1944. Остали су током новембра разврстани у три групе и добили су болнички третман.

Из логора Аеродром (Reptér) 78 принудних радника превезено је и смештено у Сомбатхељ (Szombathely) односно у стационар 3. гарнизона. Од њих, 67 били су јеврејски принудни радници. Већина људства (њих 29) били су из борских логора, а претпоставља се да је 25 било из тамошњих логора (укупно 54). Њихов укупан број био је сигурно још већи али њихова имена се нису могла утврдити. Та 54 логораша била су веома болесна, неухрањена и изнемогла. То се могло установити на основу докумената историје болести. У болници су добили адекватно лечење.Недуго после збрињавања, а уопште до краја децембра у болници, умрло их је осамнаесторо. Преживели су напустили болницу између 1. и 6. јануара 1945, са различитом отпусном дијагнозом. (Посебно поглавље се бави болесним принудним радницима који су се налазили у болници гарнизона: 4. поглавље.)

Припаднике малих црквених заједница одвели су још пре Божића из Сенткираљсабадја (Szentkirályszabadja) у Сомбатхељ (Szombathely). Њихово бројно стање је опало на 150. У Сомбатхељу, Јеховини сведоци су учествовали у отклањању штета које су начињене бомбардовањем. Ти послови никада нису били војног карактера. Назарени су са коњском запрегом вршили набавку и транспортне послове. Приближавањем фронта, припаднике малих верских заједница желели су да преместе према западу. На крају су их сместили у околини Сомбатхеља, у мањим групама које су крајем марта 1945. биле ослобођене. (Посебно поглавље се бави принудним радницима малих верских заједница који су били одведени у Сомбатхељ: 5. поглавље)

Из Бора је 29. септембра кренула друга група, са око 2400 принудних радника. Њих су другог дана марша ослободили Титови партизани. Јеврејски принудни радници, њих око 200, а међу њима је било више лекара, придружили су се партизанима. Остали су нашли уточиште у планинама, а већина их је отишла у већ ослобођене Арад и Темишвар. Касније су многи отишли у Букурешт, а део је преко Румуније наставио пут ка Палестини. После ослобођења већина се вратила кући у Сегедин (Szeged) и Будимпешту (Budapest).

Неколико стотина болесних и изнемоглих принудних радника остало је у Бору. Њих су 3. октобра ослободили и њихова судбина се није разликовала од оних из друге групе. (У приложеном ЦД-у налази се списак имена принудних радника из Бора).

1945. и 1949. већи број чувара борских радних обвезника стигло је пред Народни суд. Потпуковник Еде Марањи живео је у Савезној Републици Немачкој и до краја живота није осуђен. У Србији је преким судом осуђено и стрељано шесторо чувара борских радних обвезника. Мађарски Народни судови осудили су седморицу као ратне злочинце и стрељали их, али је већи број ослобођен кривице. Петорицу од њих су сахранили на парцели број 2021 на новом гробљу Ракошкерестурском (Rákoskeresztur).

 

С мађарског превео Арпад Немет (Németh Árpád)

 

Uskoro u fondu Zavičajnog odeljenja i narednom broju Beležnice više o autoru i knjizi Tamaša Čapodija, "Bori munkaszolgálatosok", Vince Kiadó, 2012 

 





Овај документ је прегледан 480 пута.