Фрања Шистек



Фрања Шистек (1854 - 1907)

Драгица Радетић
Бележница бр. 10, Бор, 2004.

Трагајући за благом, рудари земљи мењају облик и састав. А земља, старија и мудрија од човека, опире се, чинећи рударски посао тешким и неизвесним.
О тежини рударског посла говорио је 1827. године Вук Караџић описујући земљу Србију у време турске владавине: „У брдима има доста руда свакојаки; но будући да је њиово копање и топљење у Турскоме Царству на особиту тегобу народу, зато не само што ји нико не тражи него се још крију и затрпавају.”1
Обнова рударства у Србији почиње тек после потписивања Хатишерифа 1833. године када Кнежевина Србија добија унутрашњу аутономију. Међу првим истраживачима који су заслужни за обнављање српског рударства био је барон Хердер, који је дошао у Србију на позив кнеза Милоша. Овај саксонски рударски стручњак је указао на значај рудних појава у Мајданпеку и Бору.
Улога страних стручњака у обнављању рударства Србије је од изузетне важности, јер тадашња Србија није имала образоване рударе и геологе. Највећа заслуга за рударска истраживања у источној Србији такође припада странцу, банатском Немцу Феликсу Хофману.
Хофман, чији су преци били рудари, и сам је изабрао рударски позив. Са тридесет две године, као млад стручњак, дошао је у Србију 1862. на позив кнеза Михаила. Отворио је рудник злата у Благојевом камену и Дели Јовану, изградио је узоран рудник у Кучајни и топионице олова и цинка, а захваљујући њему откривен је рудник живе на Авали и угљенокопи у Ресави и Мелници.
Више од двадесет година се бавио рударско-геолошким истраживањима у источној Србији. Резултате истраживања објавио је 1892. год. у Годишњаку Рударског одељења, књ. 1. Они несумњиво указују да су руде источне Србије богате златом и бакром. Значај изнетих података је утолико већи што потичу од Феликса Хофмана који је у то време био најбољи познавалац минералног блага Србије. Цео живот и цео свој иметак уложио је у рударство Србије.
Сусрет Феликса Хофмана са Ђорђем Вајфертом, имућним индустријалцем заинтересованим за улагање у српско рударство, био је пресудан за откриће борског рудника. Вајферт је имао поверење у Ф. Хофмана као врсног рударског стручњака и одлучио је да започне истражне радове у околини Бора. За овај подухват био му је потребан неко ко је стручан, поуздан, вредан и упоран, ко би руководио и надгледао истраживања. Био је то Фрања Шистек, један од тројице најзаслужнијих за откриће рудника у Бору. Свако од њих тројице дао је свој допринос овом открићу, како истиче наш познати историчар рударства др Василије Симић: „научни Феликс Хофман, технички Фрања Шистек и финансијски Ђорђе Вајферт.”2 Њих тројица су чинили срећан спој знања, новца и стручног рада.
У истој години, када се обележава стогодишњица оснивања Француског друштва Борских рудника још је једна годишњица, а тиче се личности Фрање Шистека – сто педесет година његовог рођења.
Фрања Шистек је рођен 1854. године у Плзену, највећем граду у западној Чешкој, познатом по
развијеној машинској индустрији и индустрији гвожђа, челика, нафте и угља. Такође, у овом граду се налазе познате пиваре из којих је потекло чувено Плзенско пиво. Да ли уз Плзенско или Вајфертово пиво, први пословни разговори Шистека и Вајферта тицали су се рударства у Србији. Ови разговори су у Фрањи Шистеку, као младом човеку, подстакли истраживачки дух, а као рударском инжењеру, амбицију за практичну примену и проверу знања.
Из родне Чешке, која је у то време била под протекторатом Аустроугарске, долази осамдесетих година 19. века у малу, сиромашну, ратовањем исцрпљену и беспутну Србију.
Тек после добијене независности на Берлинском конгресу 1878. године, у аграрној Србији оснивају се прва индустријска предузећа. За развој индустрије био је потребан угаљ, те се интересовање јавило најпре за руднике угља и то углавном код страних улагача. Зато су прва рударска права у Србији дата странцима за угљенокопе. Г. Вајферту је био потребан угаљ за сопствена предузећа, првенствено за пиваре у Београду и Панчеву. Он је још тада био познат у Србији као велеиндустријалац, чија је крилатица била: „Моје дете је српска индустрија”, како је забележио Феликс Каниц.3
У Костолац, место на Дунаву, по позиву г. Вајферта који је био власник повластице за костолачки рудник угља, осамдесетих година 19. века долази Фрања Шистек. Руководећи експлоатацијом угљенокопа, врло брзо показује изванредну стручност и смисао за добру организацију у послу. Захваљујући њему, костолачки рудник убрзо постаје најбоље уређен рудник угља у Србији. Василије Симић у књизи Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији наводи речи С. Лозанића из 1886. године о костолачком руднику: „Једини потпуно уређен рудник наш који се експлоатише већ у велико, сва места на дунавској обали троше у велико тог угља.”4 В. Симић даље истиче: „Угљенокоп има за оне прилике најмодернију радничку колонију, затим стручног управника, рачуновођу, надзорника и 44 радника.”5 Заслуге за постигнуте резултате свакако припадају Фрањи Шистеку, као управнику рудника. За свој рад у Костолцу Шистек је највероватније добио одликовање као награду државе за развој рударства у Србији. На фотографији из тог периода може се видети Шистек са Орденом Таковског крста око врата.6
Радом у костолачком руднику, Шистек заслужује поверење да буде ангажован и на другим теренима за које је г. Вајферт имао повластице.
Крајем деведесетих година г. Вајферт по Хофмановој препоруци одлучује да почне са истражним радовима у источном делу Србије. Тада Шистек напушта Костолац и долази у Глоговицу, где је била смештена хемијска лабораторија за испитивање узорака руде са Вајфертових терена у овом подручју -глоговичког рудника „Св. Ана” и рудника у Д. Б. Реци „Св. Игњат”.7 Све рударске послове у овом делу Србије Вајферт поверава Шистеку. Под његовим техничким руковођењем били су и радови у селу које је лежало на обалама Борске реке. Било је то најпре упознавање овог краја и људи који су ту живели. Осим „најглавнијег земљоделског рада” којим се бавио ондашњи живаљ, био је не мали број оних који нису одолевали увек привлачној моћи злата, те су се бавили испирањем злата из песка у водама златоносних река Пека и Тимока. Шистек је настојао да са својим истраживачима открије примарна лежишта и златоносне жице са којих је речни ток спирао и односио зрнца злата.
Пут ка златоносним лежиштима водио је истраживаче узводно дуж Борске реке и одвео их до три брда: Чока Дулкан, Тилва мика и Тилва рош. Издизали су се изнад сеоцета као три горостаса, чије су главе биле покривене „гвозденим шеширима” обојеним шупљикавим кварцом од жуте до црвене боје.
Око практичара је умело да прочита поруке које природа бојама упућује човеку. Шистек је знао да црвена боја брда Тилва рош потиче од оксида гвожђа, те је по Хофмановој препоруци остао да детаљније испита ову оксидациону зону. Тако почињу истраживања на овом локалитету. Радови су почели 1898. године под сталним надзором инжењера Јарослава Кучера, који је своју стручност показао радећи као мерач у Глоговици. Шистек је имао пуно поверење у г. Кучера јер га је веома добро и приватно познавао као свог пријатеља и мужа своје сестре.
Истаживачи су брзо установили да је на Црвеној стени (Тилва рош) било ранијег рударења. Стари истражни радови, делови рударског алата, остаци ранијих грађевина и античког гробља били су доказ старог насеља, преантичког, античког и римског трагања за златом. Као образован човек, Шистек је умео да препозна историјску и културну вредност делова алата и посуђа, те су пронађени предмети са пажњом издвојени да би их г. Вајферт поклонио београдском Народном музеју.8
Утамничени духови незнанаца из прошлости у старим рударским ходницима и тумачење њихових порука остављених у старим копинама уносили су у Шистека немир и подстицали његов истраживачки дух. Пуне четири године, све до 1902. радило се на Црвеној стени са уверењем да су близу златној жици. Међутим, резултати истраживања су показали да је златоносни кварц на овом рудном телу сиромашан, јер садржи од 0,5 до 3,0 грама злата по тони кварца.
Иако је г. Вајферт био већ финансијски исцрпљен, није одустајао од даљих истраживања. Уз Хофманову подршку да се наставе радови, Шистек почиње поткоп у селу, с десне стране Борске реке испод Дулканове чуке.
Сељаци су с неверицом и чуђењем посматрали Шистекове рударе. Њихова везаност и однос према земљи били су потпуно другачији него што је однос ових дошљака, те су често показивали неодобравање и отворено негодовање према њима и њиховом копању. Нису ни слутили да ће ускоро бити сведоци великог открића. Тражећи жуто злато, у поткопу на рудном телу Чока Дулкан, на око 120. метру, у октобру 1902. године пронађено је „црвено злато” – богато налазиште бакра.
Ово је заиста био велики догађај. И као што то често бива, око великих догађаја се испредају велике приче које по занимљивом садржају, распрострањености и трајању понекад надмаше и сам догађај. Те приче се лако и дуго памте, а још лакше препричавају, а њихова веродостојност се не доводи у питање. Тако је било и са открићем борског рудника. Убрзо су ове приче прерасле у легенде које народ воли и чува до данас.
Легенда о случајном проналаску рудника може упућеном слушаоцу бити занимљива по томе што је име рудара, који је први крампом ударио у бакарну руду, Паун Междиновић. Према Речнику древног рударства у земљама централног Балкана 12–13 в. Татомира Вукановића, назив паун значи започињање бушења у рударском окну или назив окна док се не наиђе на рудну жилу (рудачу).9 То заиста јесте занимљива случајност, али откриће борског рудника није случајност, него резултат дугогодишњег рударско-геолошког истраживања, напорног рада и истрајности у раду.
Половином 1903. године у Бор-село стиже из Београда Комисија из Рударског одељења, коју шаље Министарство народне привреде са задатком да процени резерве бакарне руде у новооткривеном налазишту. Комисија званично извештава да бакарне руде са високим садржајем бакра има преко 255 хиљада тона, што је било довољно за одобрење концесије. Господин Вајферт добија концесију за експлоатацију руда на територији општине Бор, Кривељ и Оштрељ на педесет година, али он није у могућности да сам инвестира у будућност рудника и зато тражи помоћ других финансијера. Тадашња политичка збивања у Србији (мајски преврат и крај династије Обреновића) сигурно су утицала да г. Вајферт, упркос преговорима, не обезбеди ни домаћи ни аустријски капитал.
Након оцене познатих француских стручњака да је оправдано финансијско улагање и ангажовање на експлоатацији рудног блага источне Србије, француски финансијери окупљени око банке Мирабо, Пијерари и компанија из Париза откупљују повластицу од г. Вајферта. Француско друштво Борских рудника, Концесија „Свети Ђорђе”, оснива се 1. јуна 1904.године.
О свим овим дешавањима Фрања Шистек је био обавештен, али није био директно у њих укључен. Избором за директора рудника пред њега је постављен тежак задатак. Било је потребно проширити експлоатацију и повећати обим рада у веома тешким условима. Искуство му је говорило да ће прве године рада бити изузетно напорне за све, што се убрзо показало тачним. Најпре се изградио објекат „отварања” рудног тела „Чока Дулкан”, који је служио за извоз руде и сервисирање. Првих година већина Шистекових рудара из рудника Русман су прешли у Бор-село, запослено је и много нових радника, али је и даље био недовољан број радника и потребних машина. Радно време је било десеточасовно.
Године 1904. у руднику је радило 78 радника. Имали су само најнеопходнији алат за копање, којим је ручно откопавана руда и вршио се утовар. Ипак је највећи проблем био транспорт. Руда се возила воловским колима до Вражогрнца, одатле железницом до Радујевца на Дунаву, а онда воденим путем до светских лука. Није био само проблем превоза руде из Бора, него и проблем допремања опреме, сировина, угља и животних намирница у Бор. Транспорт воловским колима ће се обављати све до 1911. када ће се завршити изградња железнице Бор–Метовница. Нажалост, Шистек то неће доживети.

Постоји податак да је у 1904. години ископано око 5,5 хиљада тона руде са просечним садржајем бакра око 9% . Следеће године, 180 радника је ископало дупло више руде, 12 хиљада тона. У ове прве две године производња је, према неким ауторима, била пробна, због чега су и подаци оскудни, али се мора имати у виду да власницима компаније није било у интересу да се званично објаве тачни подаци о производњи, о квалитету и количини бакра, злата и сребра у руди која је одвожена из сиромашне Србије, чија је влада била задовољна редовним плаћањем пореза, такси и царине.
Фрања Шистек се није бавио цифрама које су се пратиле у Паризу, где се водило финансијско пословање. Он је решавао практичне проблеме који су се тицали производње, организације, услова рада и обуке радника. И тада се Шистек показао способан у техничком руковођењу рудником, али и вешт у опхођењу према људима са којима је радио, како са домаћим тако и са станим радницима. Можда због година, јер су сви они били много млађи од њега који је већ пунио педесет година, а можда и због његове једноставне људске природе без имало надмености и презира, његов однос према радницима био је отворен и праведан, понекад чак и заштитнички. Иако и сам странац, настојао је да се његово туђинство што мање истиче. Борски сељаци, још увек неповерљиви према свему што је ново и страно, постепено су се навикавали на појаву овог господина осредњег раста, јаке конституције и живих, проницљивих очију и прихватали га све више као свога.
Са отварањем рудника и пред Бор-селом се отварала будућност.
„Село Бор једно је и врло мало и врло сиротно влашко село у срезу зајечарском, округу тимочком, на једној малој реци, која никада не пресушује, и у једноме каменитоме и романтичном месту.” Тако је писала Самоуправа 1905. године.10
Са отварањем рудника све почиње да се мења: и земља и небо и људи.
Повећање производње је условило и нагли прилив радника. Почела је изградња зграда за становање, од оних које су личиле на касарне у којима су могли само да преспавају обични радници и рудари копачи, до пространих кућа у којима су живели страни мајстори, инжењери и чиновници.
Градили су се и други важни објекти. Тако је село добило болницу, апотеку, пошту и нову школу. За изградњу нове школе посебно се залагао г. Шистек, који је био у прилици да види запуштен, тескобан простор од 24 m2, у коме се обављала настава. Захваљујући њему, Управа рудника је помогла градњу школе и новчано и у потребном грађевинском материјалу. Изградња нове, простране школске зграде је започета половином 1904, а завршена је у лето 1905. године. Школа је добила име „Краљ Петар”. Мештани су се желели одужити г. Шистеку, те је Школски одбор упутио предлог „окружном начелнику и министру просвете и црквених дела да се Фрања Шистек, директор борског рудника Св. Ђорђе” одликује за труд око подизања нове школске зграде у Бору”.11
Истим поводом и Политика пише: „Грађани општине борске да би се достојно одужили пажњи г. Шистека, изабрали су га за свог почасног грађанина. Овај акт извршен је на лицу светлих празника о Божићу. Колико је г. Шистек био ганут овим чином види се из тога што се у свом кратком ал’ дирљивом говору заветовао да ће својски радити, у најкраћем року поред школе сазидати и цркву као уздарје Доброј срећи”.12
Школа и црква као основа и услов духовног и културног развоја сваког друштва, биле су, према Шистековом мишљењу, неопходне борској сиромашној и непросвећеној средини. Међутим, није доживео 1912. годину, када је изграђена православна црква, захваљујући Француском друштву Борских рудника (ФДБР).
Француски финансијери у Паризу свесни су потребе великог улагања у новооткривени рудник, као и касније исплативости тог улагања. Иако је основни мотив ФДБР дугорочни интерес, ипак не треба потценити улогу и значај овог предузећа за друштвени, привредни и културни развој не само борског подручја, него и шире.
У циљу повећања производње компанија ФДБР све више улаже новац у боље услове рада, потребну механизацију и техничку опремљеност. Оснива се хемијска лабораторија у Бору, уводи се систем механичког бушења и копања руде са електричним паљењем мина, монтирају се две Ватер жакетне пећи и пет конвертора за топљење руде. Годину дана пре отварања топионице, 1905. је почело пржење руде на отвореном простору без димњака, на око 50 гомила, на тзв. „роштовима”. У време када листају шуме и када се на њивама почиње таласати младо зелено жито, топионица почиње да ради. Исте године управи стижу притужбе због нанете штете усевима. Иако и сам очевидац, г. Шистек није у ситуацији да удовољи захтевима сељака. Производња се одвија без прекида.
У Паризу се воде финансије, доносе планови и пишу извештаји о производњи. У Бору се производи, реализују се планови. Спона између Париза и Бор-села је Фрања Шистек, управник рудника, који их све спаја. Радећи и сам за плату, није био богат човек. Његова одговорност према људима који су га плаћали огледала се у професионалном односу према раду, извршењу планова и спровођењу одлука. Одговорност према људима запосленим у руднику била је двоструко већа. Живећи у истој атмосфери и радећи у истим условима са својим рударима, није желео да их изневери ни као стручњак ни као човек. Тежак рударски посао упућивао је ове људе једне на друге и развијао код њих нарочит осећај заједништва и солидарности. То је посебно долазило до изражаја у случају несрећа у руднику. А несрећа је било. Према званичном извештају Рударског одељења, у борском руднику је до 1910. године повређено 16, а погинуло 6 радника.13
Савременик откривања борског рудника, геолог Димитрије Антула је у Годишњаку Рударског одељења, бр. 2. детаљно писао о пословној 1907. години. Производња је нормализована, рудник је технички опремљен, број радника је знатно порастао (од укупно 1450 запослених, 500 је радило у руднику) и предузеће је позитивно пословало.
Као резултат вишегодишњег рада, производи борског рудника приказани су први пут свету на изложби у Лондону.
Велике заслуге за дотадашње постигнуте резултате могу се приписати Фрањи Шистеку. Уложио је пуно рада и енергије, упорности и добре воље да се предузеће стабилизује и да започне успешну будућност. Нажалост, 1907. год. је година у којој се рудник опрашта од свог цењеног управника. Умро је изненада од срчаног напада у својој 53. години. Обучен у свечано рударско одело, са рударским обележјима, и положен у бакарни ковчег, отишао је са овог света, али је остао у Србији, у Бору. Сахрањен је на старом борском гробљу 17. маја. Испратио га је и ожалио велики број радника и сељака из Бора и околних села. Вест о његовој смрти објавили су Рударски гласник и београдске Вечерње новости.
Шистек је умро, али рудник наставља живот. Постаје осовина око које се убрзава цео живот Бора –покретач интереса, људи и догађаја.
Нагли и брз прилив становништва ствара промене у свим видовима друштвеног живота, посебно у социолошком и културолошком смислу. Доласком Француза, Руса, Немаца, Италијана, Мађара и наших народа из различитих делова земље мешају се разнолике етничке и културне групе. Међутим, сви они окупљени око рудника, живећи у истој средини стварају нову културу која се заснива на индустријализацији и урбанизацији. Иако говоре различитим језицима., споразумевају се језиком производње. Тако Бор постаје својеврсни „лонац за топљење”14 у коме се мешају различите друштвене групе и стварају нове вредности. „Природна” средина се замењује „техничком”. Граде се зграде за становање и објекти за друге потребе становника. Рудник преживљава и у ратним условима, балканске ратове, Први и Други светски рат. У власништву ФДБР је до 1941. године. Од 1941. до октобра 1944. борски рудник је немачки радни логор.
Послератни Бор је типична рударска колонија са око 5 000 становника, без водовода и канализације, са једном болницом, једном четвороразредном школом, тек основаном гимназијом (1944) и више угоститељских и трговинских радњи. Иако је Бор 1947. године добио статус града, још увек је имао обележја колонијалног насеља. До 1950. године, рудником је управљала војна комисија, када власт преузимају „трудбеници борског рудника”, како је писало на улазу у тадашњу управну зграду. Иако је руда знатно сиромашнија бакром него у првим деценијама након отварања, рудник је још увек богат, а борски бакар квалитетан, познат и тражен у свету. Веровало се да ће бакра бити „док је сунца и месеца”.
Велики плански задаци, али и велики недостатак машина и радне снаге подстиче појединце да уложе максималан напор и енергију за испуњење плана. Повећање производње је синоним за пораст животног стандарда. Почињу године ударништва када такмичење радника постаје масовни покрет. Најбољи постају хероји рада. Имена рекордера, Љубомира Јовановића, ложача лонаца у топионици и Међеда (Х)Усеиновића, бушача у Јами, остају убележена у историју борског рударства. Ова два радника су имала част да међу првима буду добитници награде „Инжењер Шистек”. Награда је установљена 1968. године и додељивана је сваке године до 2001. најбољим радницима у производњи и најбољим инжењерима за рационализацију и техничко унапређење производње. Ова награда, као највеће друштвено признање Рударско-топионичарског басена Бор, названа Шистековим именом, израз је великог поштовања према њему и његовом делу. Када је установљена награда „Инжењер Шистек”, у Бору је, у исто време, постојала Техничка школа рударске, металуршке, хемијске и машинске струке, која је, такође, носила његово име.
Урбанистичким планом из 1968. године одређено је да висораван на Седмом километру буде ново градско гробље. Убрзо је извршен пренос посмртних остатака Фрање Шистека са старог на ново гробље. Сви који долазе на ово тужно место видеће на улазу са леве стране споменик на коме ћирилицом пише:
„Фрања Шистек рудар инжењер проналазач
и I директор Борских рудника (1854 – 1907)”.
Његово име је уписано у историју Бора и борског рударства.
Скромно је 2003. године обележена стогодишњица рудника. Производња је опала, а руда осиромашила, што је нормална појава у рударству. Одавно се престало веровати да ће бакра бити „док је сунца и месеца”. Ипак, бакар је још увек симбол града. Испред зграде Генералне дирекције Рударско-топионичарског басена Бор стоји скулптура рудара од бакра, патинирана, позеленела од времена. Нажалост, све је више и живих људи који су позеленели од једа, што немају посла и новца. Младе генерације се не сећају „златног доба” рудника. Многи од њих, окупирани свакодневним проблемима, и не знају историју рудника, нити знају ко је био Шистек, чак и ако станују у Шистековој улици. Али, зато су ту борска библиотека и музеј који чувају у књигама, документима, на разгледницама, фотографијама… време које је прошло и личности које су то време учинили значајним.
Један од њих је Фрања Шистек.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашег народа, Нолит, Београд 1975, стр. 11.
2. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Бор 1969, стр. 48.
3. Феликс Каниц, Србиј: земља и становништво, књ. 1, СКЗ, Београд 1985, стр. 461.
4. Василије Симић, угљенокопа и угљарске привреде у Београд 1958, стр. 268.
5. Исто, стр. 269.
6. На основу фотографије послате Војном музеју Београд, Душанка Маричић, кустос музеја и аутор књиге Одликовања, потврдила је да се несумњиво ради о Ордену Таковског крста трећег реда. Таковски крст је први орден у Кнежевини Србији, установљен 1865. године за време владавине кнеза Михаила М. Обреновића III. Од 1883. године према Закону о орденима и медаљама, додељивао се не само за ратне заслуге, него и за заслуге у миру „према Краљу, Краљевском дому и држави”. Орден Таковског крста додељиван је све до краја владавине династије Обреновића, 1903. године.
7. Интересантно је приметити да ови рудници носе имена светаца, али и имена Вајфертових родитеља.
8. Годишњак САН, 1905.
9. Нав. дело, Бор 1998, стр. 70.
10 Самоуправа, год. 1905, бр. 204.
11. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор: 1839–1989, Бор 1991.
12. Политика, бр. 708, Београд 1906. У новинском чланку под наводницима стоји „Добра срећа”, али је јасно да се мисли на добру рударску срећу, а не на рудник угља „Добра срећа” у селу Вини код Књажевца. (прим. аут.)
13. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964, стр. 64.
14. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Бор и околина, 1–2, Бор 1973/75.
2. Бор: 1903–1953, Бор 1953.
3. Татомир Вукановић, Речник древног рударства у земљама централног Балкана 12–18. в.
4. Божин Јовановић, Привреда тимочке крајине 1940–1990, Бор 1995.
5. Слободан Љ. Јовановић, Бор: историјски путокази, Бор 2001.
6. Феликс Каниц, Србија: земља и становништво, књ. 2, Београд 1985.
7. Раде Којдић, Откриће и експлоатација борског лежишта бакра, Бор 1999.
8. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
9. Душанка Маричић, Одликовања Србије, Црне Горе, Југославије и Републике Српске: каталог изложбе, Београд 2002.
10. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор 1991.
11. Мирослав Радуловић, Сто година РТБ- а Бор, Бор 2003.
11. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964.
12. Василије Симић, Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији, Београд 1958.
13. Момчило Станковић, Борски рудник 1903–1973.





Овај документ је прегледан 1593 пута.