Ђорђе Вајферт



Златна нит Ђорђа Вајферта

Драгица Радетић

Бележница бр. 6, Бор, 2002.

Мирно Бор село пре сто година постаје тачка коју велики европски капиталисти траже на географској карти. Та тачка, у коју су стале све њиве на којима се таласају раж и пшеница, овце расуте по брежуљцима, и шуме, по којима се мерио иметак ондашњег живља, постаје предмет преговора и ценкања богатих и моћних.
Човек који је Бор селу изменио изглед, а његовим сељанима начин живота, звао се Ђорђе Вајферт. његово порекло, богаство и господско држање, одавало је његово туђинство и узроковало неприхватање од житеља.
Међутим, данас, цео век касније, толико смо му блиски да његову слику чувамо у својим излизаним новчаницима, уз слику својих најдражих. Улива нам сигурност и поуздање. Пошто се осећамо боље с њим, него без њега, ред је да га мало боље упознамо.
Први досељеник из породице Вајферт доселио се у околину Вршца у 18. веку, у време Марије Терезије и Јосифа Другог, који су територије јужне Мађарске, опустошене турском владавином, плански насељавали немачким породицама.
његов потомак, Ђорђе Вајферт, рођен је 1850. у Панчеву, у богатој и угледној породици. У родном месту, које је тада припадало Војној граници, завршава основну школу и реалку, припремајући се за даље школовање у иностранству, јер у Кнежевини Србији није било високих школа. У родитељској кући стиче озбиљан и одговоран однос према раду. У Будимпешти завршава трговачку академију, а у Немачкој пољопривредну академију, одсек за пиварство, прихватајући да настави породичну традицију – производњу чувеног Вајфертовог пива. У то време његов отац Игњат био је власник две највеће пиваре, у Панчеву и у Београду.
По завршетку школовања, Ђорђе у 23. години подиже у Београду нову, за ондашње прилике најсавременију фабрику пива. Убрзо се и жени. његова изабраница постаје гђица Марија Харил. Заједнички живот њихов трајаће више од шездесет година.
Од оца не наслеђује само пиваре него и љубав према археологији и нумизматици. Очеве збирке су биле чувене по својој вредности и разноврсности и на њега утичу да се и сам бави археолошким испитивањима.
Интелигентан и прагматичан, у прво време жели да рударењем обезбеди сировине потребне за његове пиваре. Прихвата мишљење геолошких стручњака да је Србија богата резервама угља и металне руде. О античком рударству сазнаје из историјских списа и путописа из средњевековне Србије која је описана као дивља и неприступачна, земља сељака, сточара, рудара и трговаца.
Крај 19. века обележава закаснела индустријска револуција у Србији, сиромашан капитал, недостатак кредита и нешколован кадар. Због дуготрајних вазалских односа и аустријског настојања да потчини Србију у привредном и политичком смислу, развој српске привреде је спор. Држава нема новца који је неопходан да се избори економска самосталност, што је услов да се сачува тешко стечена независност. Ђорђе Вајферт то зна, јер је и сам, као ратник-коњаник, био учесник битака у Српско-турском рату 1876.
Жели да помогне својој земљи. Постаје заговорник идеје Београдске задруге, а затим 1883. год. и један од оснивача Народне банке Краљевине Србије, чији је задатак да помаже средњи сталеж повољним кредитима и унапреди привреду. Вајфертово учешће у управи Народне банке Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије, трајало је 42 године, од којих је 27 био на њеном челу, као гувернер.
У време када је страни капитал доминирао у Србији, његовом заслугом Народна банка успоставља банкарске везе широм Европе. Захваљујући томе, за време и после балканских ратова и након првог светског рата, државне финансије и валута Србије нису претрпели штету. Добром организацијом домаћег капитала остварена је стабилизација динара. То је било од изузетне важности за привредну стабилност Србије.
Као многопоштовани грађанин и успешан индустријалац Ђорђе Вајферт постаје почасни члан Индустријске коморе од њеног оснивања, 1910. године.
Међу првим потписницима је за оснивање Српског акционарског рударско-топионичарског индустријског друштва – САРТИД-а. Члан је Управног одбора овог акционарског друштва од 1921-1925., а председник наредних десет година.
Господин Ђорђе Вајферт, као богат човек, знао је колики је значај новца и да управљати пословима значи управљати новцем. Зато користи своју мудрост, тактичност, пријатељске и пословне везе да би заштитио интересе своје мале и сиромашне земље. Посебно важну улогу имали су припадници масона које су чинили људи из интелектуалне и економске елите, различитих професија и који су уживали углед у јавном и политичком животу. Као старешина, односно Велики Мајстор Врховног Совета Србије, Ђорђе Вајферт контактира са припадницима европске и америчке масонерије ради прикупљања прилога и пружања потребне помоћи српском народу, за изградњу школа и болница, домова за старе и сирочад и установа за ратне инвалиде.
Осим ангажовања на економском пољу и политички је активан у заступању и развијању југословенске идеје, на којој би се заснивао заједнички живот у заједничкој држави. Никада није био члан ниједне владе, иако му је нуђено место министра, али га није прихватио уз образложење да добар привредник не треба да буде политичар.
Веома је уважаван од својих савременика и због учествовања у многим акцијама хуманог карактера, у којима се издвајао од већине, по знатним сумама датим у добротворне сврхе.
Међутим, не само да је новац трошио, него га је и стварао. Новац се множио у халама његових пивара, у пловидби његових бродова, на угљенокопу Костолца, у јамама борског и других рудника.
Страни капитал био је заинтересован за експлоатацију рудника, али не и за рударска испитивања, која су скупа и неизвесна. Ђорђе Вајферт улаже велике суме новца у рударска истраживања у источној Србији.
Главне радове поверава инжењеру Фрањи Шистеку, који је своје рударско умеће показао у костолачком руднику. Велики сањар и занесењак као човек, поуздан и вредан као стручњак, Фрањо Шистек је био права особа за овај ризичан посао који захтева велики, често узалудан рад. У селу Глоговици налази се добро опремљена лабораторија у којој се врше анализе узорака руде.
Све бива у функцији велике визије, а она превазилази минијатурно рударство примитивног испирања злата. Вечити сан о бољем и срећнијем животу подстиче наду да ће се наћи пут ка тој срећи. Сиромашни рудари верују да ће у јамском лавиринту рударске лампе осветлити тражени пут.
После осам година трагања, колико су трајала истраживања, 1902. године догодило се очекивано, када су скоро сви престали да се надају и када је већ било одлучено да се прекину радови. Интуиција најистрајнијих није била погрешна. Откривено је богато рудно тело Чока Дулкан.
Настављени су радови и установљено је да је откривен један од највећих рудника бакра у свету. Пенушаво Вајфертово пиво потекло је у ту част.
Али Вајферт је знао да је тек потребан огроман рад и велики капитал да се метал који “спава” у утроби земље ослободи, потребни су скупи погони, лабораторије, пећи и конвертори и остала индустријска техника да руда постане вредност. Домаћи капитал нема ту моћ, те обезбеђује француски капитал и образује се Француско друштво борских рудника.
Тиме је обележена судбина Бора и људи који у њему живе и раде. Више раде него што живе. Они постају добровољни заробљеници рударске колоније и оболевају од златне грознице. Верујемо да о овим људима, о њиховом менталитету, обичајима, сновима, господин Ђорђе Вајферт није знао много, као ни они о њему. Живели су у различитим световима.
Сујеверно веровање по коме се предвиђа несрећа сваком проналазачу злата (јер злато и сунце су род, али треба да владају у одвојеним царствима, испод и изнад земље) није се обистинило у животу господина Вајферта. Од живота се опростио спокојно у осамдесет седмој години, уврштен од појединих смртника у сабор светаца.
Прошло је сто година. У руднику су своју снагу оставили деда, отац и син. Много тога се променило, али сан је остао исти, непромењен. Сан о бољем и срећнијем животу.
И унук сања исти сан.
Уочи 2002. године појавила се новчаница са ликом Ђорђа Вајферта, као нумерички израз злата, односно зрнца злата или златне нити која повезује почетак и крај приче о Ђорђу Вајферту.

Литература:

Индустријски преглед, Панчево 1937.
Ненезић, Зоран Д, Масони у Југославији 1764-1980, Народна књига, Београд 1984.
Станковић, Момчило, Борски рудник 1902 – 1972, Шриф, Бор 1972.





Овај документ је прегледан 878 пута.