изборТекстова: Игор Јовановић, Пола века археологије у Бору



Текс је преузет из Бележнице бр. 24 – 25, Бор 2012. стр. 167-175


Када је 1961. године Музеј рударства и металуртије у Бору отпочео са професионалнимрадом, вероватно се није ни претпоставило да ће, од такве једне установе, са веома скромним музејским фондом, који је, углавном, потицао од поклона грађана, у наредних неколико деценија постати једна од значајнијих установа – заштитника покретног културног наслеђа, у нашој земљи. За данас богате фондове, борски музеј треба, пре свега, да захвали раду свог археолошког одељења (које је настало и започело да ради исте године када и сâм музеј) на прикупљању, обради, систематизацији, трезорирању и презентовању покретног културног наслеђа борског краја.

Mеђутим, прави почеци овог комплексног посла су из средине деветнаестог века, кадасу се многи познати људи оног времена задесили на простору источне Србије и упознали се, најпре, са природним лепотама и рудним потенцијалима, а затим и са културним наслеђем читаве области. Један од пионира – истраживача ових простора био је Немац, барон Сигмунд Август Волфганг Хердер, управник Краљевског саксонског рудокопства у Фрајбергу. Он је, на позив кнеза Милоша, дошао у источну Србију, започео испитивање рудног блага и дао предлог обнове рударске експлоатације у тимочкој еруптивној зони. У својим записима из 1845. године, дао је много драгоцених података о развалинама старих цркава и насеља, као и остацима старе рударско-металуршке активности у читавој тимочкој зони, обухватајући и борски крај.

Нешто касније, у доба кнеза Михаила, 1862. године, у Србију долази Феликс Хофман, човек који је важио за једног од најбољих познавалаца рудног блага Србије. Истовремено, Хофман је био и велики поборник културе, заљубљеник у старине, а посебно је ценио археологију као науку. Својим истраживањима, он је открио бројне трагове старог рударења, али је констатовао и конкретна археолошка налазишта, пре свега станишта праисторијског човека, па је иницирао неку врсту „археолошких ископавања“ у Лазаревој пећини код Злота. Сва своја запажања, као и резултате теренског рада, брижљиво и педантно је записивао, а затим и публиковао 1882. године. Својим радом, Хофман је инспирисао и друге познате стручњаке тог времена, на пример Јована Жујовића, познатог геолога, да крену његовим стопама. Жујовић је, у више наврата, обилазио овај терен, па се, међу неким његовим обрађеним и публикованим материјаломиз 1883. године, нашао и један археолошки предмет са Тилва роша код Бора. О остацимаматеријалне културе древних времена, односно споменичком наслеђу, писали су Феликс Каниц, путописац, и Димитрије Антула, геолог, у другој половини 19, односно, почетком 20.века.

Прошлошћу овог краја бавили су се и оснивачи српске археологије – Милоје М. Васић и Никола Вулић, као и етнолог Тихомир Ђорђевић, почетком прошлог века. Они су извели детаљну теренску проспекцију Тилва роша и његовог залеђа и том приликом утврдили постојање античког утврђења са бројним, епиграфски значајним, надгробним споменицима, као и већи број рударских окана и ходника, за које су, на основу нађених уломака керамичких посуда, утврдили да потичу из бронзаног, па чак и бакарног доба. Важне податке о старим црквама, гробљима и градинама, прикупио је у првој половини 20. века тадашњи директор зајечарске гимназије Маринко Станојевић, бавећи се етнолошким, антрополошким и лингвистичким истраживањима.

Oд 1961. године, доласком првих стручњака, пре свих археолога, у тек формирани борски музеј, почиње и ера археолошких истраживања Бора и његове шире околине. Од самог почетка, спроводе се дугогодишњи, обимни пројекти на истраживању прошлости овог краја. Ископавања у Лазаревој пећини 1963–1969. године и локалитету Дубрава–Преваље код Злота 1965. године, дала су значајне резултате у погледу истраживања култура млађе праисторије – металних доба (енеолит – бакарно, бронзано и гвоздено доба, 5–1. миленијум старе ере) иантичког периода (4. век нове ере), посебно археометалургије, односно истраживања древног рударства и металургије.

Ове резултате је додатно поткрепило истраживање старог рудокопа на локалитету Рудник – дневни коп, на брду Окне изнад Рудне Главе, 1968–1989. године (млађи неолит – ранобакарно доба, тзв. винчанска култура, 6–5. миленијум старе ере; антички период, 4. век нове ере), што је условило покретање једног великог пројекта под називом „Истраживање старогрударства и металургије у тимочком еруптивном басену“, шездесетих година прошлог века.Током седамдесетих година прошлог века ради се на бројним налазиштима на територији општина Бор, Мајданпек и Кучево: Рудник – дневни коп, Букова глава – Шетаће (енеолитсконасеље, 4. миленијум старе ере и металуршки пункт из античког периода, 4. век нове ере) иКузњица (насеље гвозденог доба, 1. миленијум старе ере) код Рудне Главе, Кулмја Шкјопулују Клокочевцу (енеолитско насеље, 4. миленијум старе ере), Пјатра Кости у Црнајки (енеолитско насеље, 4. миленијум старе ере), Чока лу Балаш у Кривељу (вишеслојно енеолитско насеље, 4. миленијум старе ере), Шетаће у Сени (налазиште Келта – Скордиска, 1 век старе ере – 1. век нове ере), 1970–1972. године; Краку лу Јордан у Бродици (антички металопрерађивачки утврђени центар, 3–5. век нове ере), 1971–1979. године; Старо гробље у Кривељу (насеље раног и позног гвозденог доба, 10. и 1. век старе ере; античка вила рустика, 4. век новеере), 1977–1978. године.Добијени подаци са ових истраживања делимично су попунили сазнања о начину животаи привређивања заједница праисторијског и античког периода на овом простору, посебан акценат стављајући на рударско-металуршку компоненту. Осамдесетих година, настављена суистраживања на најзначајнијем праисторијском локалитету у околини: Руднику – дневном копу у Рудној Глави. На основу дугогодишњих истраживања организације рада древних рудара на овом рудокопу и технологије експлоатације металне руде, дошло се до закључка, да овајрудник бакарне руде представља најстарији објекат овакве врсте на централном Балкану, а нешто касније, током деведесетих година и у првој деценији овог века, на основу истраживањаобављених у лабораторијама међународних институција, испоставило се да се ово налазиште сврстава у ред најстаријих рудника бакарне руде у Европи, па чак и у свету.

Истовремено, покрећу се вишегодишња истраживања на налазиштима у широј зони самог Бора – Трњане у Брестовачкој бањи (насеље и некропола бронзаног доба, 2. миленијум старе ере), 1985–1989. године и Кучајна, на југозападној периферији Бора (насеље старијег неолита, 7– 6. миленијум старе ере; насеље енеолита – бакарног доба, 4. миленијум старе ере; насеље бронзаног доба, 2. миленијум старе ере), 1985–1988. године. Кучајна представља најстарије откривено налазиште на територији борске општине и резултати истраживања овогпространог насеља тзв. протостарчевачке, односно старчевачке културне групе преметалуршког периода, откривају начин живота првих сточарско-земљорадничких заједница које су сепојавиле на овој територији пре око осам хиљада година.Брдо изнад Брестовачке бање под називом Трњане, као и читав оближњи крај је, у бронзано доба, средином 2. миленијума пре нове ере, било густо насељено становништвом које се, судећи по пронађеним материјалним остацима (нпр. значајна количина металичне шљаке нађена у насељу и на некрополи), бавило рударством и металургијом, а своје покојне су спаљивали и сахрањивали у керамичким урнама око којих су биле формиране велике кружне камене конструкције. У наредној деценији, наставило се са радовима око Брестовачке бање, а започетасу и истраживања на Борском језеру на насељима и некрополама бронзаног доба да би се штобоље упознала друштвена организација, привреда и економика, веровања и обреди тадашњихжитеља – Хајдучка чесма код Брестовачке бање 1992. године, праисторијска некропола на Борском језеру 1997. године и Трњане 1998. године. У међувремену, обављају се ископавањана подручју самог Мајданпека – Капетанова пећина 1994–1996. године и Камени рог 1995.године. Ова истраживања су допунила податке са ископавања спроведених у широј околини Мајданпека и Бора током седамдесетих година прошлог века и створила једну, веома јасну слику о начину живота људских заједница током енеолитског периода (4. и 3. миленијум старе ере) у залеђу Ђердапа. Нису запостављена ни истраживања на античким и средњовековнимлокалитетима – Марков камен, касноантички металуршки пункт (4. век) и Црквина, црква и некропола позног средњег века (14– 15. век), оба у Доњој Белој Реци 1996. и 1997. године.

Почетком века обављају се кратка, једносезонска или двосезонска, па и ревизиона ископавања на неколико локација – Манастириште код Горњана, црква из турског периода (16–17. век) 2000. и 2001. године, Праисторијска некропола на Борском језеру 2002. године, Тилва њагра, тумул – гробна хумка из позноантичког (3–4. век) и позносредњовековног (12. век)периода. Од 2004. до 2007. године, у пет истраживачких кампања, радило се на новооткривеном локалитету Кмпије у Бору, који представља насеље бакарног доба – енеолита (4.–3. миленијум старе ере). Ово налазиште, са богато очуваним остацима материјалне културе (архитектура и начин изградње стамбених и економских објеката, богатство покретног археолошког материјала у керамици, камену, кремену и металним предметима), са бројним сличним,раније истраживаним локацијама, даје детаљан опис живота људи у старијем и средњем енеолиту, укључујући важан привредни аспект као што је металургија, а такође допуњује слику огустини насељености североисточне Србије у почетним фазама металних доба.

На локалитету Дубрава у Брестовцу, 2008. године, обављено је мање ископавање насеља бронзаног доба, а нешто касније је, на основу, пре свега, керамичког материјала, утврђено да је човек на овом месту живео и знатно раније, још у неолиту. Наредне, 2009. године, обављена су мања истраживања на локалитету Шетаће у Злоту, које представља касноантички утврђени пункт.

Ова последња истраживања отварају нови поглед на археолошка збивања у области Бора и читаву причу постепено премештају у област Црноречја, односно долину Црног Тимока, која ће бити предмет нових истраживања Археолошког одељења борског музеја у нареднимгодинама. Поред неколико десетина истраживаних налазишта (од којих нека на овом месту нису помињана), обављен је и велики број теренских проспекција – рекогносцирања на територијиопштина Бор, Мајданпек и Кучево и том приликом установњен је велики број археолошкихналазишта чија бројка досиже цифру од готово двеста. Највећи број констатованих археолошких локакитета се налази на територији општине Бор и њихова судбина се налази у рукама садашње али и будућих генерација археолога борског музеја. У досадашњем раду на расветљавању прошлости овог краја, односно чувању његовог културног идентитета, радили су сви археолози борског музеја: Илија Јанковић, Зорка Станојевић, Тонко Рајковача, Марко Вуксан, Душица Николић, Игор Јовановић и Марија Јовичић. Као руководиоци пројеката и сарадници на бројним археолошким истраживањимаучествовала су нека од великих имена наше, па и европске археологије: академик Никола Тасић, академик Борислав Јовановић, др Владимир Кондић, др Мирослав Лазић и други. Археолошко одељење Музеја рударства и металургије је на готово сваком истраживачком пројекту имало подршку многих домаћих, али и међународних институција: Археолошки и Балканолошки институт САНУ, Филозофски факултет у Београду, Технички факултет и Институт за бакар (сада Институт за рударство и металургију) у Бору, Историјски музеј Србије, Државни универзитети у Сан Дијегу (Калифорнија) и Олбенију (Њујорк) – Сједињене АмеричкеДржаве, Британски музеј у Лондону, Универзитет у Њукаслу, Народни музеј Шкотске у Единбургу – Велика Британија, бројни медији и многи други.

Резултати археолошких истраживања презентују се у службеним извештајима, у стручној литератури периодичног или монографског типа, на изложбама, семинарима, промоцијама, перформансима, путем медија и другим видовима представљања.

Треба набројати најзначајнија издања: Istraživanje stare metalurgije i rudarstva u timočkom eruptivnom basenu 1969. године, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru (излази периодично од 1980. године), Rudna Glava – najstarije rudarstvo bakra nа centralnom Balkanu 1982.године, Ancient Mining and Metallurgy in South East Europe 1990. године, Археологија источне Србије 1997. године, Бор и околина у праисторији, антици и средењем веку 2004. године; изложбе: „Резултати археолошких истраживања старог рударства и металургије у североисточној Србији“ 1980. године, „Археолошка истраживања Музеја рударства и металургије 1963–2004. године“ 2004. године, „Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку“ 2005. године, „Пола века борске археологије“ 2011. године и друге.

 

ЛИТЕРАТУРА:

1. Simić, V. Iz skorašnje prošlosti rudarstva u Srbiji. Beograd, 1960.

2. Simić, V. „Istorijski osvrt na rudarstvo bakarnog rudišta u Boru i okolini“. U Zbornik radova VIII, Rudarsko – metalurški fakultet i Institut za bakar u Boru, Bor, 1969.Бележница 24–25

3. Антула, Д. О бакарним рудиштима у атарима општине борске и кривељске у срезу зајечарском, округа тимочког. Београд, 1904.

4. Антула, Д. Геолошка истраживања у тимочком андезитском масиву. Београд, 1909.

5. Хофман, Ф. „Трагови праисторијског човека у Србији“. Гласник Српског ученог друштва LI, 1882.

6. Жујовић, Ј. „Прилози за палеоетнологију српских земаља“. Просветни гласник IV, 1883.

7. Жујовић, Ј. Геологија Србије 1. Београд, 1893.

8. Каниц, Ф. Србија – земља и становништво I – II. Beograd, 1985.

9. Васић, М. „Археолошка истраживања у Србији“. Српски књижевни гласник XV/8, 1905.

10. Вулић, Н. „Антички споменици у Србији“. Споменик Српске краљевске академије XLVII, 1909.

11. Ђорђевић, Т. „Кроз наше Румуне. Путописне белешке“. Српски књижевни гласник XVI/6, Београд, 1906.

12. Станојевић, М. „Црна река. Антропогеографски прилози“. У Зборник прилога за познавање Тимочке Крајине III. Београд, 1931.

13. Tasić, N. Zlotska pećina. Bor, 1968.

14. Тасић, Н. „Бор и његова околина у праисторији“. У Бор и околина I – прошлост и традиционална култура. Бор, 1973.

15. Tasić, N. „Metalni nalazi iz Zlotske pećine“. U Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 1. Bor, 1980.

16. Тasić, N. „Naselja bakarnog doba u istočnoj Srbiji“. U Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 2. Bor, 1982.

17. Тасић, Н. „Енеолит и бронзано доба источне Србије“. У Археологија источне Србије. Београд, 1997.

18. Тасић, Н. „Налазишта и културе из енеолитског периода“. У Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку. Бор–Београд, 2004.

19. Jovanović, B. Rudna Glava. Najstarije rudarstvo bakra na centralnom Balkanu. Bor–Beograd, 1982.

20. Jovanović, B. i Janković, N. „Nekropola paraćinske grupe u Trnjanima kod Brestovačke banje“. U Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6. Bor, 1990.173 Бележница 24–25

21. Јовановић, Б. „Неолит и рани енеолит“. У Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку. Бор–Београд, 2004.

22. Јовановић, А. „Бор и околина у античком периоду“. У Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку. Бор–Београд, 2004.

23. Срејовић, Д. и Лазић, М. „Насеља и некрополе бронзаног доба у Тимочкој Крајини“. У Археологија источне Србије. Београд, 1997.

24. Stanojević, Z. „Kučajna“. U The Neolithic of Serbia. Belgrade, 1988.

25. Janković, I., Bugarski, P. i Janjić, S. „Bakarne šljake kao dokaz topljenja i livenja u periodu kasnog bronzanog doba u okolini Bora“. U Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6. Bor, 1990.

26. Jевтић, М. „Керамика старијег и млађег гвозденог доба са налазишта ‚Старо гробље‘ у Кривељу, код Бора“. У Зборник радова Народног музеја XVI–1. Београд, 1996.

27. Вуксан, М. „Средњовековни локалитети у околини Бора“. У Гласник Српског археолошког друштва 6, 1990.

28. Вуксан, М. „Средњовековни налази из Лазареве пећине у Злоту“. У Археологија источне Србије. Београд, 1997.

29. Вуксан, М. Зечевић, Е. и Живковић, Ј. „Истраживања на локалитету ‚Црквина‘ код Доње Беле Реке у близини Бора“. Гласник Српског археолошког друштва 14, 1998.

30. Jovanović, I. „Sondažno istraživanje višeslojnog arheološkog nalazišta ‚Kmpije‘ u Boru“. U Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 10/12. Bor, 2011.